Evo i ja da se uključim.
Procedura je ukratko ovakva. Kad pošalješ rad u časopis, on najpre ide kod urednika koji je nadležan za tematiku tvog rada. Urednik potom letimično pogleda rad i proceni da li rad treba odmah odbiti, ili ima šanse da rad valja. Ukoliko rad prođe taj prvi filtar, urednik potom traži recenzenta (nekog ko je stručan baš za usko polje istraživanja iz rada). U zavisnosti od politike časopisa, procene urednika i sl., nekada i više recenzata recenzira isti rad. Recenzent(i) potom dostavlja(ju) uredniku svoje utiske o radu, i urednik potom odlučuje hoće li prihvatiti ili odbiti rad (u oba slučaja autoru se pošalje i izveštaj recenzenata, da zna na bazi čega je rad prihvaćen/odbijen, ali naravno ne i njihova imena).
E sad da odgovorim i na konkretna pitanja (koja nisu pokrivena gornjim opisom procedure):
Citat:
R A V E N:
Je li se mora imati makar diploma iz matematike?
Valjda ne, jer se gleda validnost samog rada.
Teorijski ne mora. Međutim, pošto prvi filtar predstavlja utisak urednika na osnovu
letimičnog pregleda rada, a urednici imaju posla s popriličnom količinom radova, tu se ponekad umešaju i nematematički kriterijumi, poput ovog iz tvog pitanja. A kako će urednik uopšte znati kakvu diplomu ti imaš? Tako što, ako imaš diplomu iz matematike, i pritom si zaposlen u nekoj naučnoj ustanovi, adresa na radu biće ti adresa s posla; ako na radu piše nečija kućna adresa, to je signal da je nešto čudno. (Ne znači automatski da nemaš diplomu, možda i imaš ali nisi zaposlen u nekoj takvoj ustanovi, no nema veze, opet je to signal da je nešto čudno.)
Još jedan vrlo čest među tim nematematičkim kriterijumima jeste nekorišćenje TeX-a. U mnogim časopisima radovi koji nisu u TeX-u uopšte se ne primaju, i to stoji jasno napisano kao uslov. S druge strane, ima dosta i onih koji, bar deklarativno, dopuštaju i Word ili šta već. Međutim, čak i u tim slučajevima, kada uredniku stigne rad pisan u Wordu, on će u startu imati neke rezerve prema tom radu.
Dakle, ovi gore „prekršaji“ ne impliciraju da će rad biti momentalno odbijen bez čitanja. Međutim, to su neki dosta dobri načini (i nisu jedini) kako u startu zaraditi minus, pa da bi rad s tako zarađenim minusom uopšte stigao do recenzenta, nešto drugo u radu mora biti prilično ubedljivo da bi potrlo taj minus. (Naravno, sve je ovo vrlo relativno, u zavisnosti od toga ko je urednik, a možda i još nekih faktora, no recimo da se može ovako opisati u vrlo grubim crtama.)
Citat:
R A V E N:
Onda treba izabrati temu. Ali već imaju možda stotine, ako ne i milioni radova iz matematike, pa kako da se zna da tu temu već nije neko obradio?
Tako što ćeš jako teško napisati rad na neku temu o kojoj pojma nemaš (ne ti lično, govorim generalno). Da bi bio u stanju napisati rad na neku temu, moraš valjda poznavati tehnike rada u toj oblasti, teoreme koje se tu koriste i sl., a što sve implicira da si već pročitao dosta toga što su ljudi pre tebe uradili i stekao neku sliku šta je tu urađeno a šta su još nepoznanice na kojima se može dalje raditi. Ako i dalje nisi siguran, uvek preostaje mogućnost da pitaš nekoga ko je u odgovarajuću oblast upućen više od tebe (makar imejlom ako nemaš nikog takvog koga lično poznaješ).
Citat:
R A V E N:
Onda treba poslati časopisu. Šta je potrebno da izađe u najuglednijim časopisima? Naravno da je na engleskom, ali šta još?
Potrebno je da rad bude tačan, jasno napisan (možda su dokazi dobri, ali ako si ih ispisao tako da je za svaki red potrebno tri dana tumačiti zašto sledi to što ti tvrdiš da sledi, teško će ti rad biti prihvaćen), ali uzmimo da je to sve ispunjeno. Dalje je potrebno da rad ima neku relevantnost; super što si ti dokazao neki rezultat, ali šta ako taj tvoj rezultat nikog ne zanima? I tako dolazimo do jednog jako bitnog aspekta prilikom pisanja rada, a što možda ne deluje tako na prvi pogled — a to je
uvod. U uvodu moraš što veštije možeš objasniti zašto bi neko uopšte čitao taj tvoj rad, zašto je to što piše u njemu bitno, a to sve gotovo nikad nije jasno samo po sebi (drugim rečima: ako dokažeš Rimanovu hipotezu, onda i nema neke potrebe da u uvodu nadugačko objašnjavaš zašto bi to nekog zanimalo; međutim, u skoro svim slučajevima je upravo obratno). Meni je više puta pisanje uvoda oduzelo više vremena nego pisanje ostatka rada (naravno, računam samo vreme nakon što sam već dobio rezultate, pa kad dobijene rezultate treba spakovati u formu rada), naročito ako pišem rad iz neke oblasti koja nije ono čime se primarno bavim.
Citat:
R A V E N:
Je li moguće objaviti rad u časopisu, i da se autor odrekne prihoda, pod uslovom da rad bude dostupan i na Internetu pod nekom od Creative Commons licenci.
Kao što maksvel već reče, od časopisa svakako nećeš dobiti pare, pa nemaš čega da se odričeš.
Eventualno se može desiti da je za problem koji si rešio raspisana neka nagrada (najčešće od strane postavljača problema, eventualno nekog trećeg ko je zainteresovan da se taj problem reši), ali to je stvar između tebe i onoga ko je nagradu ponudio, opet nema veze s časopisom. Ako želiš da ti rad bude javno dostupan, možeš ga poslati u časopis koji ne naplaćuje pristupanje radovima (ima i takvih časopisa a koji su pritom prilično cenjeni — dakle, odgovor na tvoje kasnije pitanje „Da li su ovi najskuplju časopisi najbolji, pa je tu najveća šansa da rad bude primjećen?“ glasi
ne; zapravo je vrlo teško napraviti neku korelaciju između cene koju časopis naplaćuje za pristupanje radovima i kvaliteta časopisa). Druga mogućnost je, takođe ju je maksvel pomenuo, da pošalješ rad u časopis koji naplaćuje pristup radovima, ali ti posebno platiš da tvoj rad bude javno dostupan (ukoliko časopis nudi takvu mogućnost, a ima ih dosta koji nude). Treće, neki časopisi imaju filozofiju da naplaćuju samo pristup radovima iz poslednjih nekoliko godina, a sve starije od toga je javno dostupno (pa će i tvoj rad po takvom sistemu postati javno dostupan kad istekne taj period). A možda je najjednostavnije sledeće: manje-više svi časopisi ti ostavljaju pravo da raspolažeš svojim radovima za „ličnu upotrebu“, pri čemu je pojam „lična upotreba“ prilično širok i uključuje, na primer, objavljivanje rada na sopstvenom sajtu, ili na javnim repozitorijumima (tipa arXiv). Uslov pri tome je da ne možeš kačiti poslednju verziju rada nego samo pretposlednju, što u praksi znači da ne sme biti okačena verzija u koju je uključen
stil časopisa gde je rad objavljen (zaglavlje, font, margine...), ali tekst može biti u potpunosti identičan kao u objavljenoj verziji. Mnogi autori kače sve svoje radove na svoj sajt, pa ako ti nekad zatreba neki rad a nemaš pristup časopisu gde je rad objavljen, možeš pogledati kod autora na sajtu, postoje realne šanse da ćeš ga tamo naći.
Toliko za sada. Ako ima još pitanja, tu sam.
Ljubičice crvena, što si plava kô zelena trava.
Kako napisati naučni rad iz matematike?
